Šelingov Bruno napisan je formi razgovora koji vode Anselmo, Lucijan, Aleksandar i Bruno. Iako bi se moglo reći da svako od njih zastupa jednu filozofsku poziciju – kod Anselma, recimo, prepoznajeno lajbnicovski intelektualizam, Lucijan je bliži kantovskoj poziciji, Aleksandar je relativno pasivan i u određenom smislu je sporedan lik, dok Bruno preuzima glavnu riječ i predstavlja glas samoga Šelinga – ova se rasprava, kako sugeriše i naslov, vrti oko pokušaja da se iznađu principi prirodnih i božanskih stvari i to na način upravo samoga Šelinga. Veoma brzo Šeling u igru uvodi veoma širok arsenal svih pojmova relevantnih za tako široku i dobro razrađenu temu, pa ćemo, na način Platonovih dijaloga, da prisustvujemo brzoj „razmeni vatre“ u kojoj se spliću večnost, nužnost i univerzalnosti, uvode se lepota, dobrota i konačnost, čas je ulog celina, čas deo, da bi se, najzad, pojmovni karusel zavrteo oko jedinstva i mnoštva. Iskusnijem oku neće biti teško da uoči važne šelingovske motive, među kojima „nevolje s dijalektikom“ nisu na poslednjem mestu. Utoliko ni kolebanje između prirodnog i božanskog principa nije iznenađenje, kao što ne čudi ni dijalektički pokušaj da se, na neki način, pomiri podijeljeno jedinstvo ta dva principa. Rečima samoga Šelinga: silazeći po duhovnoj lestvici „vidimo podijeljeno jedinstvo božanskog i prirodnog principa, a penjući se i sve opet rastvarajući u jednom, vidimo prirodu u Bogu i Boga u prirodi“. Šelingov razgovor prvorazredna je matafizička rasprava.