„Sve je nebitno", viknuo je Pjer Anton jednog dana. „Jer sve počinje samo da bi se završilo. U trenutku kada ste rođeni počeli ste da umirete. A to važi za sve. „Zemlja je četiri miljarde šeststo miliona godina stara, a vi ćete doživeti najviše sto!", povikao je drugom prilikom. „Bivstvovanje uopšte nije vredno truda." Pa je nastavio: „Sve je to jedna velika predstava koja se sastoji od pretvaranja i u kojoj treba biti najbolji upravo u tome." Inače ništa do tada nije ukazivalo na činjenicu da je Pjer Anton anjpametniji od svih nas, ali odjednom smo to svi spoznali. Jer shvatio je nešto. Čak iako se mi nismo usuđivali da to priznamo. Ni roditeljima, ni nastavnicima, niti jedni drugima. Čak ni sami sebi. Nismo želeli da živimo u svetu o kome nam je Pjer Anton govorio. Želeli smo da postanemo nešto, neko.